Sébastien Gricourt
Možete li se predstaviti?
Zovem se Sebastijen Grikur, a od 2021. godine radim za “Expertise France” kao savetnik potpredsedniku Vlade, zaduženom za pitanja evropske integracije, razvoj i dijalog sa Srbijom, temama koje su važne za Francusku. Takođe radim i sa Premijerom na određenim pitanjima, kao i sa potpredsednikom Ministarstva unutrašnjih poslova na reformi javne uprave. Ukratko, ja sam most između Francuske i Kosova.
Moj put je započeo 1990. godine, kada sam kao dvadesetogodišnjak otkrio region bivše Jugoslavije, posebno Kosovo, kao i Rumuniju. Tada sam odlučio da učim albanski jezik na Institutu za orijentalne jezike i civilizacije (INALCO). Nakon toga, 1997. godine, angažovan sam kao tumač za Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) na Kosovu, gde sam radio do 2002. godine, prateći rat na Kosovu i sve njegove humanitarne posledice, kao i sukob u dolini Preševa i u Makedoniji. Zatim me Ministarstvo odbrane – Direkcija za strateške poslove – angažovalo na zadatku za pokrivanje Albanije, Kosova i Makedonije u periodu od 2003. do 2004. godine, što mi je omogućilo da radim na budućem razvoju i analizi budućnosti regiona.
Kasnije, 2004. godine, radio sam kao dugoročni posmatrač na izborima u Makedoniji, ponovo za MKCK na severu Kosova, a potom kao politički savetnik u KFOR-u, pre nego što sam 2005. godine prešao u kancelariju premijera kao vezista u timu šefa UNMIK-a. U trenutku proglašenja nezavisnosti Kosova bio sam u kancelariji premijera, tačnije sa njegovim generalnim sekretarom.
Nakon povratka u KFOR 2009. godine kao zamenik političkog savetnika u štabu, Ministarstvo odbrane mi je dalo misiju u NATO-u na godinu dana u Kabulu. Posle toga sam se vratio u Francusku, gde sam deset godina radio u sedištu Socijalističke partije, fokusirajući se na međunarodna, evropska i odbrambena pitanja, dok sam istovremeno bio rezervista za Ministarstvo odbrane.
Koja je bila vaša prva povezanost sa Kosovom?
Ja sam deo generacije koja je bila potresena padom Berlinskog zida u srednjoj školi: Istočna Evropa je bila otkriće za nas. Tada je jedino Albanija bila zatvorena u toj regiji: sa prijateljem smo počeli da istražujemo tu zemlju, a ona nas je zaintrigirala. Pogledali smo mapu, bili smo mladi, i krenuli smo trojica vozom. U julu 1990. godine, stigli smo na Kosovo sa idejom da uđemo u Albaniju.
Zapravo smo otkrili Kosovo dolaskom u vreme policijskog časa, u režimu aparthejda koji je već počeo da se uspostavlja. Kao aktivista Amnestija Internacional, poznavao sam situacije širom sveta, ali ne i onu u Jugoslaviji, koja mi se otkrila kao veliki politički zatvor sa većinom Albanaca unutra. Otkrivanje ove situacije me duboko pogodilo i odlučio sam da učim albanski jezik iz interesa za osnovna ljudska prava.
A onda je 1991. godine pala diktatura u Albaniji i tokom leta 1992. otišao sam tamo na svoj prvi boravak. Upoznao sam okolinu i preselio se na jesen u jednu albansku porodicu, spavao sam u dnevnoj sobi i sećam se da sam jeo mnogo bureka i pasulja, jer u to vreme nije bilo mnogo toga u toj haotičnoj tranziciji.
Zašto ste odlučili da se vratite na Kosovo 2021. godine?
Moje angažovanje na Balkanu nastavlja se danas kroz projekat evropske integracije. Za mene je ovo veoma važna tema, prvo zato što je to nacionalni prioritet koji je francuski predsednik odlučio ponovo da investira, zbog čega je i moj posao kao i drugi slični u regionu stvoren. Evropska integracija mi se čini kao jedino rešenje za stabilizaciju regiona: ako ne postoji ova agenda, plašim se prirode drugih agendi koje mogu (ponovo) da se pojave.
Moj želja da se vratim je takođe povezana sa vetrom promena koji se trenutno dešava, dolazi sa političkom klasom koja je sada na vlasti. Mislim da region ima problem sa upravljanjem prošlošću: želim da verujem novoj generaciji koja nije iskusila taj period i koja gleda na region drugačije, bez resentimenta i predrasuda.
Takođe, želim da doprinosim boljem poznavanju francuskog javnog mnjenja o ovom regionu. 2018. godine sam osnovao Observatoire Balkans na Fondation Jean Jaurès i uspeo da uspostavim brojne veze: to je način da se demokratizuje debata o Balkanu i da se umire ljudi o integraciji ovog regiona. Deljenje tih znanja je ključno jer, u ovom trenutku, ekstremna desnica najviše govori o regionu deleći mreže dezinformacija. Moja borba je i da se borim protiv te dezinformacije kako bi se promenila percepcija ljudi i približili evropski narodi.
Imate li neku anegdotu koju biste želeli da podelite sa nama?
You may also like
Albane Carrère
